Лучшие книги Меши Селимовича

В основе философского романа видного югославского писателя Меши Селимовича - исторический материал: XVII век, Босния, страдающая под тяжким гнетом Оттоманской Порты. Осмысление возможностей человеческой личности, слабостей и неодолимости человеческого духа, форм и смысла деяния, участия в жизни или гибельного отречения от людей - кульминационные моменты в размышлениях автора этой книги. Роман Меши Селимовича, участника народно-освободительной борьбы против фашизма, - заметное явление в современной югославской литературе.

Меша Селимович - крупное имя в литературе современной Югославии. Действие знакомых читателю романов "Дервиш и смерть" и "Крепость" развивается в далеком прошлом, когда Босния находилась под игом Османской империи. Эти философско-психологические романы объединяет вечно актуальная тема человеческой совести, долга, выбора между добром и злом.

Меша Селимович - крупное имя в литературе современной Югославии. Действие романа "Крепость", вошедшего в настоящее издание, развивается в далеком прошлом, когда Босния находилась под игом Османской империи. В этом философско-психологическом романе автор поднимает вечно актуальные темы человеческой совести, долга, выбора.

Slušala je sitno, ubitačno jednolično šljapkanje kiše pod prozorima, i Čangino suho kašljanje u drugoj sobi, i Jovanovo hodanje po predsoblju, i baš zato što je bila sama kao nikad u životu, sama kao u grobu, jače je osjećala te znakove tuđih života s kojima je ništa ne veže, od kojih je toliko odvojena da je zbog toga guši mučan bol. Okrećući glavu nevidljivom zidu, od koga bije leden dah, ona je svjesna čudne misli, a i ne misli o njoj, da se zbog nečega mladići i jedan bolestan čovjek teturaju ovog časa po dalekom kaljavom drumu, zbog nečega što je jače od sna i od straha, da zbog neke svoje misli onaj sušičavi čovjek u drugoj sobi danju i noću obigrava sela na svojim štulastim nogama, ne misleći na bolesno kašljucanje i ne tužeći se na umor, da zbog nečeg što mu je važnije od života Jovan mirno gleda na sve što se oko njega dešava, on zna za nešto od većeg značaja.

„Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačeni damar. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli. Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više. Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem. Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati? Napolju je proljetna noć, i mjesečina. A ja ne mogu da zaspim, od sreće kojoj nisam tražio razlog. I nisam se čudio što je tako. Kako bi drukčije i moglo biti?“

Srpska književna scena može se pohvaliti brojnim piscima izuzetnog dara, ali malo je onih čije stvaralaštvo dotiče čitaoca kao Selimovićevo – toplina i neposrednost njegovih junaka i čistota osećanja koja izviru sa stranica ovih dela, ispričanih takvom jednostavnošću kakvu samo vrhunski majstor može da postigne, diraju pravo u dušu i zauvek tu ostaju. „Derviš i smrt“, „Tvrđava“ i „Ostrvo“ pravi su biseri ovog velikana.

У романі «Острів» автор замислюється над змістом людського існування, над конфліктом між людиною і обставинами життя, силами природи, від яких вона залежна і на які вплинути не може.
Головні герої — Іван і Катерина, літня подружня пара, що доживають вік на закинутому, віддаленому острові. Їх не тільки забули власні діти, вони відчужені й від решти мешканців острова.
У додат

Sva naša htenja započinju rečju. Jednom začeta – reč postaje neodložna – otkida se od čoveka i gradi most između njega i sveta koji ga okružuje. Tako daljine postaju blizine i tako svako od nas ostavlja trag na drugoj strani obale – u ljudima i u vremenu koje nam je dato. Čovek neprestano teži toj drugoj obali pokušavajući da premosti razlike između sebe i sveta, između unutrašnjeg i spoljašnjeg, jer kako je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: sva je naša nada s one strane.
I izgovorene i prećutane reči odjek su čovekove želje da iskorači iz sebe i da se poveže sa drugima – naposletku, to je jedini način da se ukotvimo u bezvremenost.

„Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje. Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Ovdje sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu. Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja ljubav.“

Srpska književna scena može se pohvaliti brojnim piscima izuzetnog dara, ali malo je onih čije stvaralaštvo dotiče čitaoca kao Selimovićevo – toplina i neposrednost njegovih junaka i čistota osećanja koja izviru sa stranica ovih dela, ispričanih takvom jednostavnošću kakvu samo vrhunski majstor može da postigne, diraju pravo u dušu i zauvek tu ostaju. „Derviš i smrt“, „Tvrđava“ i „Ostrvo“ pravi su biseri ovog velikana.

Romanom Krug, nezavršenim ali poetički i kompoziciono kompaktnim, Meša Selimović se vraća svojoj dominantnoj egzistencijalnoj temi; da li je čovekov život sudbinski predodređen i da li je čovekova sloboda posledica raznih društvenih ili metafizičkih međuzavisnosti. Može se reći da je ovo treća knjiga u delu ovoga pisca koja se bavi ovom temom ali bez vremenske distance koja dramu glavnog junaka smešta u istorijski kontekst kao u romanima Derviš i smrt i Tvrđava. U društvenoj ekspoziciji romana Krug je period takozvanog "real-socijalizma" proleterskog društva i pobune idealne svesti glavnog junaka Vladimira protiv vladajuće hijerahije, ideološkog oportunizma i ideološke izdaje bivših revolucionara. Pisan od 1973. do 1976. ovaj roman nije izgubio ništa na aktuelnosti, naprotiv, socijalne nepravde u monopolističkim i represivnim sistemima i sazrevanje mladosti u njima ostali su suštinsko pitanje društvene i etičke svesti do današnjeg dana.

Vraćajući se na početke i prve utiske o svetu Meša Selimović u memoarskoj prozi Sjećanja piše o primarnim emocijama detinstva, mladosti, ratu, književnim počecima, preminulim prijateljima. Pred očima čitaoca formira se osoben mikrokosmos životne odiseje čija neposrednost, iskustveno i jezičko bogastvo, od svakog segmenta ove knjige, formiraju male prozne medaljone koji nimalo ne zaostaju za najboljim stranicama grandioznog dela ovog velikog pisca.

"Zapanjujuća je današnja aktuelnost jezičke ali i društvene i istorijske studije Meše Selimovića "Za i protiv Vuka". Vječita polemika suprostavljenih svatanja o jeziku i pravopisu u prsvećenom esejističkom pristupu Meše Selimovića oslikava etički stav i permanentno interesovanje za pitanja jezika i kulture u odnosu na profani jezik i "seljačku" vukovu jezičku "standardizaciju"."

Napisana u najboljoj tradiciji pripovjedačkog realizma, prva knjiga Meše Selimovića, zbirka priča "Djevojka crvene kose", jasno oslikava pisca koji se vec u ranim pripovijetkama upušta u osnovne poetičke, tematske ali i opsesivne smjernice svoje proze; vječne teme dobra, zla i ljudske slobode. Na drugoj strani jasno značenjsko težiste skoro u potpunosti se oslanja na unutrašnje vrijeme i introspektivna poniranja u licnu dramu književnog junaka koja svojim značenjem i težinom nadilazi istorijske okolnosti i neposrednu ideološku dramu.

Дія роману відомого боснійського письменника відбувається незабаром після російсько-турецької війни 1735—1739 рр. Проте автор одразу дає читачеві ключ до свого роману-«притчі» — перед ним не подорож в історію, а подорож в смисл історії.
Які моральні джерела, що з них черпає людина свою гідність, здатність виступити проти соціальної несправедливості, як знайти своє високе призначення в житті — ці і ще багато інших питань ставить перед нами глибоко філософський, високохудожній твір.

Prvi roman Meše Selimovića „Tišine” objavljen je 1961. godine i opisuje začuđenost melanholika i tragača za istinom. Skladne kompozicije, meditativnih detalja, kao malih sugestivnih celina, znalački ukomponovanih sa dijaloškim partijama, ovaj roman proširuje metaforu tišine sve do granica tragike ljudske egzistencije.